Стефан Душан Немањић рођен је 26. јула 1308. године а преминуо је 20. децембра 1355. године. Наследио је оца и краља Стефана Дечанског (по коме манастир ”Високи Дечани” носе име). За његово време Србија је од краљевине постала царевина (у Скопљу 1346.г.) са највећом територијом у својој историји.
За време његове владавине донесен је Душанов законик, који је уз Законоправило Светог Саве најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу.

Ктиторство

Као и његови претходници, и Стефан Душан је развио широку ктиторску делатност. Прво се побринуо за манастире у којима су били сахрањени његови родитељи. Манастиру Бањска, задужбини краља Милутина, где је била сахрањена његова мајка, Душан је потврдио раније поседе и дао више нових села. После царског крунисања још једном је обдарио овај манастир. Много више пажње посветио је Дечанима, задужбини свога оца. Манастир је грађен осам година (1328—1335), па је сигурно да је Душанов удео у подизању овог манастира био велики. Између 1337. и 1339. године Душан је тешко оболео, па се заветовао да ће, ако преживи, подићи цркву и манастир у Јерусалиму. У Јеруслаиму је постојао српски манастир посвећен Светом арханђелу Михаилу, али је опште уверење да је овај манастир подигао још краљ Милутин. Овај манастир је уживао приходе од Стонског дохотка који су српским владарима плаћали Дубровчани. Српских монаха је у Душаново време било и у Богородичином манастиру на Синају.

Манастир Светих архангела

Главна Душанова задужбина био је манастир посвећен светим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Манастир се налазио недалеко од Призрена и ту је првобитно и Душан сахрањен. Манастир је грађен од 1343. до 1352. године. Нарочито дивљење изазивао је мозаички под који се налазио у овом манастиру. У петокуполној цркви био је припремљен царев гроб са лежећом фигуром покојника по западњачком узору. Душан је овај манастир обдарио многим поседима. Призренска тврђава је требало да служи као манастирска житница и ризница. Велику пажњу овом манастиру посветио је и Душанов наследник, цар Урош.
Српска царска Светоархангелска лавра, један од најзначајнијих српских духовних, националних и историјских средишта, чини велики манастирски комплекс у клисури реке Бистрице, 3 километра од Призрена.
Манастир је у Средњем веку имао братство од преко двеста монаха, а био је и позорје значајних историјских сабора српског народа. У склопу манастирског комплекса налазила се монументална црква Светих Архангела, мања црква Светог Николе, вишеспратни манастирки конаци, библиотека, болница, као и пространа манастирска трпезарија, саграђена у облику уписаног крста.
Светоархангелска лавра названа је "највећим архитектонским делом које је српски човек направио", а по духовно-уметничким дометима спада у једну од најрепрезентативнијих целина српске средњевековне уметности. По градитељској лепоти и раскоши Свети Архангели су били познати широм Европе. Након освајања Призрена 1455. године, Турци су разорили манастир. Убрзо је, услед тешких зулума, опустео, а од друге половине 16. века почиње његово рушење до темеља. Напуштен, сравњен са земљом и засут плавином, споменик је у таквом стању остао три века.
Прва археолошка истраживања локалитета, обавио је 1927. године професор др. Радослав Грујић.
У склопу главне цркве тада су пронађени остаци царске гробнице, унутар којих су откривене кости, за које се претпоставља да су припадале Душану Силном. Оне су две године касније пренете у Београд и сахрањене у посебном саркофагу у цркви светог Марка.
Пронађени делови чувеног мозаичког патоса, украсне пластике и живописа су пренети у Музеј Јужне Србије (данашњи Музеј Македоније) у Скопљу.
Обнова манастира је почела тек у ново доба, 1995. године, да би, током страдалне 1999. године и мартовског погрома 2004, светиња до краја изгорела. Данас у овој древној светињи живи и обнавља је архимандрит Михаило, под заштитом немачких снага КФОР-а

Кратак али занимљив видео ”РТС”-а у коме историчари говоре Душанову причу: